Kada se zimi nad gradom zadrži težak, siv vazduh, pogled najčešće prvo pada na kolone automobila i izduvne gasove. Saobraćaj jeste deo problema, ali u Srbiji najveći izvor najopasnijih sitnih čestica dolazi sa drugog mesta, iz individualnih ložišta i manjih toplana.
Prema godišnjim izveštajima Agencije za zaštitu životne sredine, toplane snage manje od 50 MW i individualna ložišta odgovorni su za oko 77 odsto emisija PM2.5 čestica u Srbiji.
Industrija učestvuje sa oko 9 odsto, drumski saobraćaj sa oko 5 odsto, a ostali izvori sa preostalih 7 odsto. Dakle, najveći deo onoga što udišete zimi dolazi iz dimnjaka kuća oko vas.
Peći i kotlarnice nose najveći deo tereta
U Beogradu i drugim većim gradovima veliki broj domaćinstava i dalje se greje na čvrsto gorivo. Problem nije samo količina, već i način sagorevanja.
Vlažno drvo, ugalj lošeg kvaliteta i stare peći bez regulacije vazduha gore nepotpuno. Umesto da se ugljenik pretvori u ugljen-dioksid i vodenu paru, iz dimnjaka izlazi čađ, katranske materije i sitne čestice manje od 2,5 mikrometra.
One su toliko male da prolaze nos i grlo, ulaze duboko u pluća i dospevaju u krvotok.
Situaciju pogoršava spaljivanje otpada. Kada neko u peć ubaci plastiku, tekstil, ivericu ili tretirano drvo, u vazduh idu i dioksini i teški metali. Jedan takav dimnjak zagađuje ulicu više nego desetine automobila koji tuda prođu.
Zašto se dim zadržava baš u decembru i januaru
Kada temperatura pri tlu padne ispod temperature slojeva vazduha iznad, nastaje temperaturna inverzija. Topliji vazduh se ponaša kao poklopac i sprečava dim da se podigne i razređi.
Grad tada radi kao zatvorena prostorija. Zbog toga isti izvori zagađenja mogu dati potpuno različite rezultate iz dana u dan. Kada duva vetar, zagađen vazduh se brže razređuje i odnosi iz grada.
Kada nema vetra, a vazduh je hladan i vlažan, čestice ostaju zarobljene blizu tla i njihova koncentracija može naglo da poraste.
Zato se najviši nivoi zagađenja poklapaju sa mirnim, hladnim i maglovitim jutrima, obično između šest i deset sati, kada se većina peći potpaljuje istovremeno.
Saobraćaj zagađuje drugačije nego što se obično misli
Udeo drumskog saobraćaja od oko 5 odsto u ukupnim emisijama PM2.5 na nivou Srbije može da deluje mali, ali taj podatak ne govori mnogo o tome šta se dešava na prometnoj raskrsnici u centru grada.
Izduvni gasovi nastaju upravo tamo gde ljudi hodaju, čekaju autobus ili stoje na semaforu, pa lokalna izloženost može biti znatno veća nego što pokazuje državni prosek.
To se posebno vidi kod azot-dioksida. Ovaj gas nastaje pri sagorevanju goriva na visokim temperaturama, a veće koncentracije obično se beleže uz prometne saobraćajnice, naročito u uskim ulicama sa visokim zgradama koje usporavaju strujanje vazduha.
Saobraćaj, međutim, ne zagađuje samo kroz auspuh. Kočnice i gume se habaju, asfalt se troši, a vozila ponovo podižu prašinu koja se već nalazi na kolovozu.
Sve to spada u takozvane neizduvne emisije.
Studija za London, Milano i Barselonu pokazala je da one danas čine između 68 i 88 odsto PM10 čestica iz drumskog saobraćaja i veliki deo PM2.5 emisija.
U gradskoj vožnji, sa čestim ubrzavanjem i kočenjem, njihov značaj dodatno raste.
Električna vozila rešavaju deo ovog problema. Jedna od glavnih prednosti je to što električni automobil smanjuje emisiju štetnih gasova u neposrednom okruženju, jer tokom vožnje nema sagorevanja goriva ni izduvnih gasova.
Regenerativno kočenje dodatno smanjuje trošenje klasičnih kočnica, mada električni automobili i dalje proizvode čestice habanjem guma i kolovoza.
To, naravno, ne znači da je električni automobil potpuno bez emisija. Važno je i odakle dolazi struja kojom se puni, a u Srbiji termoelektrane na lignit i dalje imaju veliki udeo u proizvodnji električne energije.
Razlika je u tome što se deo emisija tada izmešta iz gusto naseljenih gradskih ulica ka mestu proizvodnje električne energije.
Termoelektrane i industrija
Kod sumpor-dioksida slika je drugačija nego kod PM čestica. Prema već pomenutim podacima Agencije za zaštitu životne sredine, najveći deo emisija ovog gasa u Srbiji povezan je sa proizvodnjom električne i toplotne energije, pre svega sa velikim postrojenjima koja koriste ugalj.
Zato termoelektrane imaju mnogo veći značaj za emisije SO₂ nego, na primer, drumski saobraćaj.
Industrijsko zagađenje posebno dolazi do izražaja u gradovima koji se nalaze u blizini velikih energetskih ili industrijskih postrojenja. Bor, Smederevo, Pančevo i Kostolac zbog toga nemaju uvek isti obrazac zagađenja kao Beograd ili Kragujevac.
Povišene koncentracije pojedinih zagađujućih materija mogu se pojaviti i van grejne sezone, a na to koliko će se zagađenje osetiti u naseljenim delovima grada utiču vrsta postrojenja, intenzitet rada i meteorološki uslovi, posebno pravac i brzina vetra.
Dobar primer je Kostolac, gde je tokom 2023. zabeležen i slučaj koncentracije sumpor-dioksida koja je dostigla nivo označen kao opasan po zdravlje.
Kako da čitate brojeve koje vidite u aplikaciji
Broj koji vidite u aplikaciji nije naročito koristan ako ne znate sa čim da ga uporedite. Svetska zdravstvena organizacija je 2021. godine znatno pooštrila svoje smernice i za PM2.5 sada preporučuje godišnji prosek do 5 µg/m³, dok je preporučena dnevna vrednost 15 µg/m³.
Za PM10 preporuke su 15 µg/m³ godišnje i 45 µg/m³ dnevno, a za azot-dioksid 10 µg/m³ godišnje i 25 µg/m³ dnevno.
Domaći propisi dozvoljavaju više vrednosti. Za PM2.5 je propisana godišnja granična vrednost od 25 µg/m³, pa isti rezultat može istovremeno da bude u okviru zakonskog limita u Srbiji i znatno iznad nivoa koji Svetska zdravstvena organizacija smatra poželjnim za dugoročnu zaštitu zdravlja.
Važno je zato razlikovati zakonsku graničnu vrednost od zdravstvene preporuke jer to nisu ista merila.
Koliko je razlika značajna vidi se i na podacima za Srbiju. Evropska agencija za životnu sredinu navodi da je prosečna izloženost stanovništva finim PM2.5 česticama oko 19 µg/m³, što je višestruko iznad godišnje preporuke SZO.
Analiza State of Global Air za 2019. godinu svrstala je zagađenje vazduha među vodeće faktore rizika za smrtnost u Srbiji, uz procenu od oko 12.700 smrtnih slučajeva.
To nisu pojedinačno prebrojani slučajevi u kojima je kao uzrok smrti navedeno „zagađenje vazduha“, već statističke procene zdravstvenog tereta zasnovane na nivou izloženosti stanovništva i poznatim zdravstvenim rizicima.
